Živimo u svetu ubrzanog ritma. Svaka industrija oko nas je digitalno „uznemirena“. Pre samo 30 godina, cilj je bio PC na svakom stolu. Od tada, industrija je „uznemirena“ nekoliko puta – sa internetom, sa mobilnim telefonima, sa internetom na mobilnim telefonima…
I sada se naš svet transformiše u povezani svet – sve je na „klaudu“, kuhinjski aparati pričaju jedni sa drugima i našim mobilnim telefonom; vaša kola znaju tačno gde želite da idete i pre nego što uđete u kola. Da, svet je brz. I nikad više neće biti spor.
Ali, naš svet nije samo brz. On je i kompleksan. Naša konkurencija nije pasivna. U kompleksnom svetu, skoro da nema više nikakvih tajni. Svaki novitet u tehnologiji, organizacionim naukama ili bilo čemu drugom konkurencija prepoznaje i počinje da koristi, samo je pitanje meseci.
Niko ne može da pobeđuje stalno. I onaj koji pobedi ne može uživati dugo u pobedi, pre nego što bude „uznemiren“ zbog neke druge inovacije.
Kao Agile coach, koje alate koristite kako bi motivisali i izazivali članove tima?
Još od malena sam voleo da se takmičim. Želeo sam da moj tim bude bolji od drugih timova. Ali najviše od svega sam želeo da budem bolji nego što sam bio juče.
I u toj potrazi, ja koristim igru kao alat za unapređenje.
Takođe, veoma je važno da se kreira okruženje psihološke sigurnosti, gde se ljudi, bez obzira da li su zaposleni ili menadžeri, ne boje da eksperimentišu. Okruženje u kome se ne boje da pogreše. I gde se ne boje promena.
Kaže se, naučiti je promeniti se.
Razjasniti sve, od samog početka, da svi eksperimentišemo i grešimo, je nešto što kreira sigurno okruženje.
Naša kompanija ima jako rigorozne testove i činjenica da kada ih položiš, ti si isto toliko dobar kao i svi ostali. Mi ćemo raditi u ovoj kompaniji, zajedno, narednih 5 ili 10 godina. Mi ćemo kreirati puno sjajnih stvari, ali takođe ćemo napraviti i puno grešaka. I svaka greška će biti brzo zaboravljena. Mi smo u tome zajedno.
Prema tome, kada se razlozi za hitnost dobro iskomuniciraju, okruženje u kome ljudi mogu da eksperimentišu, igraju se i izazivaju sebe je kreirano – motivacija nije problem.
Dolazite iz IT industrije. Koliko se vođenje IT timova razlikuje od vođenja non-IT timova?
IT industrija je veoma fleksibilna. Svaka ideja, svaki predlog koji iznesete može se realizovati za par nedelja ako ne i dana. Posebno tokom poslednjih decenija, sa ekspanzijom Agilnog načina razmišljanja, pojavljuje se i nova „klasa“ zaposlenih.
Radnici znanja. Radnik znanja je osoba koja zna više o poslu koji treba da se uradi nego njegov menadžer. Posao menadžera je da da promeni način rada od učitelja i mentora u kouča koji pomaže radnicima znanja da urade posao najbolje što umeju. Kreiranje okruženja za radnike kako bi usavršili svoje znanje je posao koji novi menadžeri treba da rade.
I prava snaga nije samo u radniku znanja kao individui, već u timovima koje oni formiraju.
I kako Vi koučujete ove radnike znanja i timove koje oni formiraju?
Znate, ima jedna jako mudra izreka: „Dajte čoveku ribu i nahranićete ga za jedan dan. Naučite čoveka da peca, nahranićete ga za ceo život“. Svet je toliko brz – ukoliko ste lider i niste blizu mesta gde se proizvod kreira – samo je pitanje vremena kada će vaše znanje biti prevaziđeno. Tada nećete moći čoveku da date ribu, ali ni da ga naučite da peca.
Odavno sam uvideo da ne mogu da pratim sve tehnološke inovacije koje se dešavaju, pa sam počeo da koristim metafore i obrasce iz stvarnog života, na primer kada edukujem ljude. I danas, korišćenje igara dok pomažem ljudima da se usavrše me najviše motiviše. Ove igre imaju korene u koučing i NLP tehnikama kao što je „Identity walk“, „Disney Strategy“, „Goal settings“ pa čak i „Phobia Cure“ i mnoge druge. Koristim različite igre da simuliram benefite određenih razvojnih tehnika, kao što je programiranje u paru, „test driven development“, „requirements flow“, ali i igre za fasilitiranje timova „liftoff, „project kick-off“,“team building“, i mnoge druge.
Igranje igrica naposlu, to mora da je zabavno. Da li se igrate samo sa developerima ili i sa menadžerima?
Da, naravno. Ali igre koje se igramo sa menadžerima se malo razlikuju jer je i kontekst u kome oni rade drugačiji. Cilj ovih igara je da identifikuju potencijalne rizike i minimizuju posledice grešaka.
Postoji jedna izreka, „Slika govori više od 1000 reči.“. U tom slučaju, simulacija vredi više od 1000 slika. Korišćenjem simulacija, nekoliko meseci rada mogu biti kompresovani u jedan jedini dan. Ljudi postaju svesni problema koji se u budućnosti mogu pojaviti na projektu, između članova tima, između timova …
Igranjem ovih igara, možemo istražiti različite opcije, možemo da „premotamo“ unazad sve što želimo, možemo koristiti šešire za razmišljanje i pogledati na projekat iz različitih perspektiva. Možemo identifikovati snage i slabosti. Tada možemo koristiti Disney strategiju i „Identiti walk“ kao i ostale. Razumevanjem ovih igara i potencirajući NLP i koučing principe, možete podesiti simulaciju da odgovara vašoj trenutnoj situaciji.
Ali, kako se penjemo kroz hijerarhiju, igre postaju sve teže. Na primer, ukoliko želite da pogledate strategiju kompanije kroz igru, tada će pravila igre da se nepredviđeno menjaju.
Da li koristite igre za još nešto?
Pa, trudim se da koristim različite elemente igre na različite načine. Na primer, kada naiđete na osobu koja je fan ovih igrica kao i vi, ostali koji slušaju vaš razgovor možda neće baš sve razumeti. Kreiranje zajedničkog jezika, ili kreiranje specifičnih pokreta rukama, ili specifičnih dogovora šta da radite u određenim situacijama, ili nečeg drugog je nešto što mogu razumeti samo članovi tima; zabavno je i tim se na taj način dublje povezuje. Takođe, može povećati efektivnost sastanaka.
Dakle, vi volite timove koji se igraju puno, i želite da budete malo bolji nego „juče“. Kako ćete znati da su se oni zaista unapredili?
Da budem iskren, to je teško. Uvek smo u potrazi za novom metrikom koju možemo koristiti i novim parametrima koje možemo meriti. Kompanije danas koriste dosta različitih alata kako bi podržale njihov razvoj proizvoda. I sa tim alatima, vi imate puno opcija za merenje. Puno podataka se generiše svakog minuta i sata. I sa svim tim podacima, možete meriti puno različitih stvari. Ali ovde leži i jedna zamka – ljudi mere nešto jer mogu, a ne zato što im je to vredno.
Nalaženje metrike koja je odgovarajuća za baš određenu situaciju, to je umetnost.
I postoje neke važne stvari koje se ne mogu izmeriti tim alatima. Uključenost zaposlenih, motivacija, timski rad, saradnja, zadovoljstvo, učenje, zabava, …, sreća. I za ovu vrstu metrike se mogu korisiti staromodne ankete.
Prethodni i tekući rezultati se mogu uporediti, i grafikoni se mogu iskoristiti kao inputi na retrospektivnim sastancima. Takođe, tekući rezultati se mogu uporediti sa željenim rezultatima tako da se može iskoristiti „gap“ analiza – jedna od mojih omiljenih kao priprema za timski koučing.
Za sam kraj, Agile je stav, način razmišljanja. Koji bi bio najlakši način da implementirate ovu filozofiju u korporaciji?
Najbolje prakse koje koristimo danas već koliko sutra mogu biti „stari način rada“.
Široko prihvaćena teorija promene je da svi mi imamo prirodnu ljudsku tendenciju da joj se opiremo. Ali, kao Agilisti, mi znamo da se organizacije moraju konstantno menjati kako bi uspele na tržištu koje se konstantno menja. Kako bi bilo da prestanemo da se opiremo promenama i da ih umesto toga iskreno prihvatimo? Kako da ono što je oko nas uključimo na tablu takođe? Nema lakog načina. Nema najbolje prakse.
Prvi korak je razumevanje da je jedino konstantna promena.
Kada imate ljude koji su motivisani da uče, ne boje se promena, i kada dodate malo gemifikacije u sve to – to je tajna uspeha. Bar za sada.
Be the first to comment