Važnost vizije u poslovanju

Kada biste mogli sve ispočetka, gde biste tada pogrešili?

Vizija u poslovanju, odnosno definisanje onoga što želimo da ostvarimo, gde želimo da stignemo, nesumnjivo predstavlja pravi kompas za svaku kompaniju. Kada pomenemo važnost definisanja vizije u poslovnom kontekstu, neretko se osvrnemo na čuveni razgovor Alise i mačka (’Alisa u zemlju čuda’, Luis Kerol), ali možda je za svakoga od nas još slikovitije da se prisetimo sebe samih u periodu detinjstva, odnosno mladosti i odluka koje smo tada donosili. Koliko odluka smo u tom periodu donosili imajući na umu viziju, ili makar i maštanje o tome gde želimo da budemo u budućnosti? Koliko često smo bili iskreni prema sebi i sagledali šta bi u ovom trenutku zaista trebalo da uradimo, da bismo povećali verovatnoću da se na tom, pretpostavićemo – lepom mestu, zaista i nađemo jednog dana?

Identična stvar se dešava i u kompanijama…

Ono što se danas često navodi da zapravo otežava definisanje vizije kompanije, jeste sve dinamičnije okruženje u kome se poslovanje dešava, različite brze promene na tržištu, u tehnologijama, među zaposlenima, kod potrošača… pa otud i sumnja da li je uopšte moguće postaviti održivu viziju. Da li vizija ima rok trajanja? Da li je dobra vizija fleksibilna i korektibilna ili je stabilna kao ustav SAD? Da li je moguće definisati inspirativnu viziju, koja će biti dovoljno konkretna, a opet takva da odoli svim promenama, koje se budu dešavale? Neko će reći da na ovo dosta utiče branša u kojoj se posluje, deo sveta u kome se posluje, specifičnosti koje svaka kompanija ima, trenutak u kome se sve to dešava i verovatno još mnogo toga. Međutim, zapitajte se zbog koga se vizija, kao takva postavlja? Zbog mašine u proizvodnom pogonu sigurno ne, zbog skupog poslovnog prostora u kome firma radi takođe, zbog najnovijeg softvera i poslovnog modela, koji ste implementirali – ni slučajno. Piše se zbog ljudi. Kako onih koji tu viziju treba da slede i vode ka njenom ostvarivanju, tako i zbog onih koji treba da budu konzumenti proizvoda i usluga tog uspešnog, usmerenog poslovanja.

A čovek je, svidelo se nama to ili ne, u čitavoj toj jednačini, još uvek ubedljivo najsporije promenljiv činilac.

Naravno, ako pričamo o zaposlenom, i vrapci na grani znaju koliko su se stvari promenile na relaciji zaposleni – poslodavac. Ako pričamo o kupcu, naravno da mu je do juče bio dobar klasičan usisivač, sa kablom, kesom, samo da dobro vuče… a sada bi želeli bežični, koji se sam kreće i dovoljno je samo uključiti ga, preko aplikacije, naravno… Ali u pozadini je identična bazična potreba čoveka da učini svoj život prijatnijim. Iste potrebe, vekovima.

No, pretpostavimo da sve ove dileme i velika pitanja oko toga kako postaviti viziju, kompanija ipak savlada i dođe do vizije koju uspešno iskomunicira zaposlenima, u koju ljudi veruju i koja zaista pomaže u vođenju i uspešnom poslovanju kompanije. Međutim, šta kada se desi neka velika promena? Šta sa vizijom kompanije kada se promeni vlasnička struktura? Lako je ako je poslovanje bilo neuspešno, ali šta ako nije tako? Šta sa vizijom kompanije kada se izađe iz poznatih okvira – asortimana, tržišta, kanala komunikacije, prodaje, veličine biznisa… I da li se donošenje odluka o ovako velikim promenama radi u skladu sa vizijom kompanije, ili se vizija prilagođava promenama koje ovakve odluke pokrenu? I ko treba da misli o tome? Vlasnik, menadžment, konsultanti, svi? Mišljenja sam da dobro postavljena vizija treba da bude takva da je ovakve promene ne dovedu u pitanje, da može da omogući uspešno poslovanje i motivisane zaposlene, koji će na promene gledati kao na izazove i prilike. Ako ovo može da isprati, viziju neće izmeniti – neće imati potrebu da izmeni, ni novi vlasnik, niti bilo ko, ko sagledava njene domete.

Specifična situacija postoji u situacijama merdžovanja i poznato je koliko se često desi da ovakvi poduhvati ne uspeju i da sudari različitih korporativnih kultura, navika i nefleksibilnosti, doslovno onemoguće bilo kakav pozitivan sinergijski efekat spajanja.

U takvim slučajevima, ni najbolje postavljena vizija, jednostavno neće moći da se na pravi način ’spusti’ na zaposlene i da uopšte zaživi. Međutim, u slučajevima kada postoji spremnost i kapacitet za sagledavanje šire slike, rad na preispitivanju, usklađivanju, ili pak kreiranju nove vizije buduće, integrisane kompanije, pravi je izazov i prilika koja se retko pruža – postaviti stvari od početka na pravi način. Postaviti stvari na način da san o tome da je 1+1=3 bude zapravo i ostvariv.

Na sve navedeno, ili možda čak i uprkos tome, treba biti svestan da skeptika na ovu temu oduvek ima, pogotovo u nerazvijenijim društvenim i privrednim sistemima. Oni će reći da su misija i vizija tvorevine koje su došle sa Zapada, koje obično vise uramljene po zidovima hodnika ili u kancelarijama menadžmenta, nađu se na sajtovim u delu ’o nama’ i to je otprilike sav njihov domet… Šta običnom radniku, koji gleda kako da sastavi mesec od plate do plate znači to što je vizija kompanije ovako ili onako definisana? I kakve veze ona uopšte ima sa njegovim poslom? Hoće li njegova plata biti veća, ako zna šta je vizija kompanije? Ja bih se ususdila da kažem da je to sasvim realno pretpostaviti.

Naime, mogla bih se složiti sa time da definisana vizija, sama po sebi, sve i da je kao takvu zna da u dahu izgovori svaki zaposleni – najverovatnije neće doprineti ni na koji način. Ali ako svaki zaposleni zna kako se ta ista vizija reflektuje na njegov posao i zašto on obavlja svoje aktivnosti i zadatke na ovaj, a ne na neki drugi način, to nedvosmisleno daje svrhu i smisao čak i najjednostavnijem poslu i radnik je svakako u takvoj situaciji i motivisaniji i produktivniji. Ako zaposleni zna da i njegov kolega svoje poslove radi na određeni način, u skladu sa tom istom vizijom i da kada im nešto u poslu ’zapne’ to treba da reše na način koji će takođe biti u skladu sa tom istom vizijom, efekat se samo multiplikuje. Radnik na traci, koji zna da je, na primer, vizija njegove kompanije da inovacijama i unapređenjima u poslovnim procesima ide napred i da će svaka inovacija, odnosno njen kreator, biti prepoznat, pohvaljen, nagrađen, autentično cenjen u tom sistemu u kome radi, svakako da neće provoditi svoj radni vek po principu: 8 sati dnevno u fabrici, radi šta mu se kaže i od petka u 16h, do ponedeljka u 8h, posao ide na off. U drugoj, sličnoj fabrici, koja nema definisanu ili, što je još važnije, nema adekvatno iskomuniciranu i do svakog zaposlenog ’spuštenu’ viziju, u kojoj zaposleni ne znaju kojim putem kompanija ide i šta to znači za njihov posao, isti takav radnik bi vrlo verovatno mogao da funkcioniše po navedenom principu. Znam za primere majstora, koji su radili na održavanjima kompleksnih mašina u pogonima, koji su kreirali prave male revolucije u svojim garažama, subotom posle ručka i njihovom implemetacijom u svojim kompanijama, podizali iskoritljivost mašina, zarađivali ozbiljne bonuse i sa ponosom govorili o svom poslu i svom poslodavcu. Dakle, postojanje i poznavanje vizije ne donosi samo po sebi veću platu.

Poznavanje vizije i rad u skladu sa njom, donosi bolji poslovni rezultat, koji u dobro postavljenom sistemu, donosi i veću platu.

I to je možda i suština čitave priče – vizija je pogled u budućnost, koji počinje od danas, kod svakoga od nas. Vizija nije rečenica, koja lepo zvuči, a ne govori ništa konkretno i sa kojom zaposleni jednostavno ne zna šta bi. Vizija je destinacija koja nas vodi napred i koja se, kao takva, može i treba spustiti do nivoa svake pozcije i svakog zaposlenog, koji će razumeti kako ona definiše njegov posao i kako baš tako definisan posao, doprinosi uspehu i napretku kompanije i njega lično. Vizija je šira slika, uz pomoć koje bivamo konstruktivniji, a posledično i zadovoljniji.

I za kraj, da ne zaboravimo i drugu vrstu skeptika, koja će se zapitati – kako se odvojiti od aktuelnusti, od sadržaja i tema ’od danas do sutra’, analitike, brojki, procenata, targeta, svega onoga što je prošlo, pa čak i mesečnih i godišnjih rezultata i zauzeti vizionarski stav prema poslovanju? Kako otići toliko daleko i na neki način i rizikovati, kad nam Excel ionako sve lepo govori iz dana u dan? Kao veliki ljubitelj kola, pogotovo službenih, rekla bih samo:

Uporedite veličinu šoferšajbne i retrovizora, pa razmislite o tome koliko je, shodno toj razlici u veličini, važan pogled i širina pogleda unapred, u odnosu na pogled u ono što je upravo ostalo iza nas…