Naše društvo se suočava sa velikim brojem problema koje moramo da rešimo ukoliko želimo bolju budućnost za svoju decu. Zašto nam je toliko teško da ih rešimo? Verujem da ovo ima veze sa činjenicom da se više ne usuđujemo da postavljamo pitanja.
Skloni smo da razmišljamo o drugima kao „mi“ protiv „njih“, „prijatelj“ ili „neprijatelj“. Socijalni naučnici ovo znaju već duže vreme. Obožavamo da razvrstavamo ljude u kategorije. Pa šta je ovde novo? Zahvaljujući društvenim mrežama, sada je lakše nego ikad osuditi ljude pre nego što izgovore jednu jedinu reč. Sada možemo potpuno zaobići sadržaj i odmah preći na osudu. Ovo se našem mozgu najviše dopada.
Živimo u doba signalizacija vrline. Pre nego što uopšte i započnemo diskusiju, razvrstavamo ljude u kategorije: „dobri“ naspram „loših“.
Šta je signalizacija vrline? Sve je u pokazivanju svetu kako ste vi ljubazni, pristojni i virtuozni. Zamislite političara koji ljubi bebu u javnosti, glumca koji volontira u kuhinji u pravljenju supe (nakon što je obavestio medije da se pojave) ili bilo koji lanac hotela koji „čuva okolinu“ tako što vas zamoli da dva puta iskoristite svoj peškir.
Ali signalizaciju vrline možete izvesti čak i iz svog udobnog doma. Ne morate da volontirate kako biste pomogli svojim stariji komšijama da iznesu namirnice. Dobra dela možete učiniti napadom na „moralno inferorne“ ljude na društvenim mrežama. Što oštrije, to bolje. Džejms Bartolomej je prvi put iskoristio ovaj termin u članku iz 2015.godine pod nazivom: „Laka vrlina: Želite li da budete virtuozni? Izgovoriti prave stvari na nasilan način na Tviteru je daleko lakše od stvarne ljubaznosti.“
Da citiram prvi članak Ljudskih prava proglašen od srane Ujedinjenih Nacija: „Sva ljudska bića se rađaju slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Obdareni su razumom i savesnošću i treba da delaju jedni prema drugima u duhu bratstva.“ Ovo je standard za koji bi trebalo da budemo odgovorni.
Ali šta se dešava ako ne možemo ni da razgovaramo o tome kako bismo mogli da ublažimo probleme u društvu, jer je svako preokupiran time da bude najbolji na skali moralne superiornosti?
Da li vam padaju na pamet neki primeri? Gde nema istinske diskusije budući da se sve vrti oko političkog mišljenja i moći, a ne oko nauke koja stoji iza toga? Kada ne razgovaramo o stvarima koje možemo da rešimo zajedno i radije napadamo bilo koga za koga se čini da sagleda stvari iz drugačije perspektive? Da citiram dobitnika Nobelove nagrade Danijela Kanemana: “Prvo zaključak”. Ne sagledamo podatke da bismo doneli zaključak. Prvo donesemo zaključak, a onda pronalazimo dokaz koji ga potvrđuje.
Ovaj osuđivački stav uništava svaku mogućnost pronalaska rešenja. Kako da pronađemo rešenje ako hodamo na nesigurnom tlu? Noam Čomski je jednom rekao: “Najbolji način da ljudi ostanu pasivni i poslušni jeste da se striktno ograniči spektar prihvatljivog mišljenja, ali da se omogući veoma živa rasprava unutar tog spektra”.
Mi više trošimo video snimke i slike nego što sagledavamo brojeve i statistiku. Naš mozak obožava slike, a mrzi statistiku. Ne postoji jednostavniji način za privlačenje emocija nego pomoću slika. Naša prirodna sklonost altruizmu je lako iskorišćena u medijima. Kada krvarimo, onda vodimo.
Više smo fokusirani na pojedinačne slučajeve nego na brojke. Sudbina jedne osobe nas pogađa više nego sudbina miliona. U naukama o ponašanju postoji specifičan izraz za ovo: “Identifikovan efekat žrtve”. Mediji i političari ovo znaju vekovima.
Naš svet je sveden na heštegove. Iskoristi pogrešan hešteg i smatraće te neprijateljem.
Zašto sve manje ljudi postavlja pitanja? Niko ne želi da bude isključen. Naš mozak socijalno isključenje doživljava kao fizički bol. Kad smo u prošlosti živeli u malim grupama od 50-150 ljudi, preživljavali smo samo pošto smo bili deo zajednice. Biti isključen iz ove zajednice bilo je nalik smrtnoj kazni. Možda se naš svet promenio, ali naši mozgovi nisu. Signalizacija vrline je moćan način da se uverimo da pripadamo.
Šta možemo da uradimo povodom ovoga? Omogućite diskusiju o činjenicama i brojkama bez prethodnog osuđivanja ljudi. Uvek bi trebalo da bude u redu postavljati pitanja. Razgovarajte sa „neprijateljem“ i saznajte zašto razmišljaju baš na taj način. Možda ćete otkriti da su to ljudi baš kao vi i ja. Pre krize, raznolikost uma je bila velika tema. Sada želimo samo da prihvatimo jednu istinu.
Možemo pobediti samo ako radimo zajedno, a ne jedni protiv drugih. Ne bi trebalo da koristimo probleme u društvu kako bismo stekli moć ili bili bolji od drugih. Trebalo bi da im se obratimo kako bismo rešili osnovni problem na najefikasniji način. Ovaj proces počinje pitanjima.
Be the first to comment