Teško vam je da se prepustite i verujete drugima? Da li ste prvo kod sebe proverili nivo samopouzdanja?
Nekada davno, u prelepom selu Francuske, malo dete, Sedrik, uživalo je u životu gde god i sa kim god da je bio: u školi, sa svojim prijateljima i porodicom.
Dok nije napunio 10 godina, on je bio taj koji je mirio decu u nevolji u rekreativnoj zoni, bio je u kontaktu sa svim kulturama bez ikakvih razlika. U drugom svetu, deo multikulturalnog tima, ali previše van okvira za drugu decu navodno istog porekla.
Shodno tome, Sedrik je voleo da organizuje svoje rođendane sa mnogo dece u bašti, sa dosta divnih sećanja do 12. godine. Šta se to moglo dogoditi što bi zaustavilo ovu dinamiku? Ovo istraživanje života tako što ćete prihvatati sve razlike? Učenje od drugih?
U ovom uzrastu su se javile dve sklonosti maloletnika: blage primedbe iz privatnog kruga (porodice) i one školske o…? Da to je to! O njegovom kapacitetu da ide napred, da se ostvari, da pređe na sledeći nivo i da konačno bude u stanju da bude pravo dete na pravom mestu u pravoj kategoriji zbog trenutnog društvenog i obrazovnog sistema.
Zatim, Sedrik je prošao kroz razna stanja uma osećanja nepoverenja od strane drugih zbog svoje nesposobnosti da se uklopi u taj sistem zbog svoje prirodne i legitimne želje da bude svoj i istraži svoju jedinstvenost. Njegova majka je otišla „u rat“ da bi se uverila da njen sin ide na pravi put i da razvije mehur „preteranog poverenja“ verovatno da bi uravnotežio ono što se u međuvremenu dogodilo napolju. Shodno tome, možemo dovesti u pitanje čuveno jaje i kokošku… Ko je prvi došao? Gubitak poverenja u sebe ili nedostatak poverenja drugih? Očigledno je da je odgovor oba moj kapetane!
Evo nas za čitaoce koji su razmišljali kada ćemo, efektivno, razgovarati o temi poverenja. Zapravo, cilj je bio da podelim sa vama jednu intimnu priču, moju (veoma privatnu, unapred hvala što nećete deliti dalje 😊) kako bih vas uveo u ulogu posmatrača, pružio ruku ovom detetu i razumeo njegov način razmišljanja. Sve je povezano sa poverenjem: sve počinje tako što ćete biti sigurni u sebe. Zašto? Jer kako da napustite svoj režim „predvideti i kontrolisati” ako niste sigurni u sliku koju mislite da odražavate… Štaviše, kako da razvijete poverenje sa drugima, razvijajući mehanizam delegiranja, režim „razuma i odgovora“ ako niste sposobni da to prvo uradite za sebe same!
Pre nego što se vratim na priču, siguran sam da ste nestrpljivi da saznate sledeći korak, želeo bih da istaknem aspekt naše prave moći, kontrole našeg imidža, ponašanja i osećanja. Zatim, naša „suodgovornost“ za odnos koji gradimo, održavamo ili prekidamo sa drugima. Da, mi nikada nismo u potpunosti u ulozi žrtve ili krivca, jer nikada nismo u potpunosti posmatrači svog života osim ako je to naš izbor. U tom konkretnom slučaju, moramo priznati: to je naš krvavi izbor, niko nije kriv osim nas samih i naših ograničavajućih uverenja. Evo nekoliko primera: ne, znam da ja/on neće uspeti; Siguran sam da ja/on to ne mogu. Tačno je i obrnuto: rekao je da ja/on neću moći; misli da ja/on neće uspeti itd.
Poverenje se odnosi na sagledavanje potencijala svake situacije onakvom kakva jeste, a ne kakva je bila ili će biti, jer su obe prošle kroz naš „mentalni“ filter. Videti sve zainteresovane ljude u tom specifičnom kontekstu bez traženja prečice za brzi odgovor na ono što treba i ne treba, čak i naš mozak voli da se fokusira na sledeću temu dana na osnovu onoga što se desilo u prošlosti ili onoga što bi se navodno trebalo dogoditi u budućnosti.
Dakle, kako je ovaj dečak prošao kroz transformaciju od tinejdžera do čoveka kakav je danas? Da biste znali svaki mali korak, moraćete da ga kontaktirate direktno, ali u najkraćim crtama, poverenje u drugog se vraća sa samopouzdanjem malo po malo, brzim pobedama i drugim mikro promenama sa visokim nivoom uticaja.
Ako pogledam u retrovizor, uvek kada prihvatim svoj rad, zadatak, akciju ili odluku sa empatijom, iskrenošću, radoznalošću i poniznošću sa drugima, da se nađem na nivou koji sam želeo. Zašto? Izričito zato što sam ja taj koji ne može biti lažan, pogrešan, preteran ili nedovoljan, isporučujem ono što znam da mogu da isporučim u tom kontekstu „ovde, upravo sada“: Ima smisla za mene, a tako i za druge.
Štaviše, aspekt koji je prilično ključan u ovom krugu vrlina između poverenja i pouzdanosti je način na koji ćete živeti svoj odnos sa tom brigom/brigama: što direktniji i iskreniji budete, to ćete efektivnije uključiti emocionalnu inteligenciju. Kapacitet koji imamo da zamislimo da je poštovanje pravila da se uverimo da se ne vidimo van okvira ili da uopšte ne napravimo talas je definitivno i 100% pogrešan čak iako svi mi to ponekad radimo…
Pored toga, efekat ogledala će uticati, na dobar način, na stav vaših prijatelja ili kolega tokom sesije jedan na jedan pre nego što pređete na kolektivni korak gde se moraju uzeti u obzir drugi parametri.
Suprotno će dati samo „racionalni“ aspekt vašeg odnosa: šta je to? Dva ljudska bića imaju odnos koji je 100% zasnovan na racionalnom, što je zaista tužno i očigledno neproduktivno. Takođe, to je najbolji način da se loše protumači komunikacija (ponašanje i reči) između njih dvoje i tako donese pogrešna odluka!
Tokom svoje karijere sam eksperimentisao, prvo ne znajući, ali posle nekoliko godina sam mogao da jasno procenim razliku. Primer koji mi je pao na pamet je kolektivno pregovaranje koje treba primeniti u kompaniji u kojoj bi trebalo da budu uključene sve zainteresovane strane. U prvom koraku, iskreno sam mislio da je najvažnije da se držimo plana, da imamo prave izvore i da je sve 100% u skladu sa zakonom. Kada smo to rekli, nisam jasno između redova pročitao da zakon traži da se odvoji potrebno vreme sa svim zainteresovanim stranama, a ne samo da se „označi kvadratić na obavljenim sastancima“. Kada smo završili posao i shvatili da zaposleni nisu pratili okvir koji je navodno doprinosio dizajnu, nisam krivio način na koji radimo, već sam stao u odbranu i zamišljao da nema druge alternative. Tada su me vremena i čvrsta veza sa administracijom i ključnim zaposlenima izveli iz zone komfora zbog obostranog interesa. Ja kao savetnik menadžerskog tima i zaposleni kao odgovornost da budem efektivan saradnik. Nekoliko godina kasnije, kada je trebalo da se osmisli ažurirana verzija, uradili smo to kako treba i rezultat je bio mnogo efikasniji za usklađivanje između potreba, ograničenja i opšteg razumevanja suštine kolektivnog pregovaranja. Da, zajedničko razumevanje je ključno pre nego što pređete na sledeći korak, uverite se da ste u režimu aktivnog slušanja da biste preformulisali svoje tumačenje onoga što je rečeno.
Paradoksalno, autonomija će biti zahvaljujući empatiji koju razvijate da biste razumeli druge i mestu koje dajete emocionalnoj inteligenciji povrh racionalne i ostavljajućipo strani mikromenadžment potreban da bi se to ostvarilo i postigao cilj (razrađen od strane samog menadžmenta QED)
Kada naučim iz ovoga, primenjujem u drugoj kompaniji metodologiju kontinuiranog poboljšanja sa svim direktorima i ljudima koji bi trebalo da budu uključeni, i naravno rezultat i povratne informacije su bili mnogo bolji. Ovde ilustrujemo, vrlinu neuspeha, još jedan način da se izgradi poverenje jer „u stvarnom životu“, a ne u igri uloga u kojoj nema mesta za čoveka: brzo doživi neuspeh, brzo uči (Tomas Edison).
Iz perspektive 2022: Sada sa hibridnim radom i radom na daljinu, čime bi trebalo da zamenimo ono što je nekada bilo poverenje? Pre nego što vidimo u šta možete da verujete drugima ili ne, hajde da se usredsredimo na to zašto se razvijate, koju viziju imate prema sebi, svojim rođacima, svojim kolegama… prema celom svetu. Gledajući u prvobitni uzrok sami ili uz neku korisnu pomoć, otkrićete neograničeno polje mogućnosti. Očekujem vaše iskrene i iskrene povratne informacije nakon ove smene. Opet, ne govorimo posebno o 180°, 10° je dovoljno da vidite uticaj na svaki odnos u vašem svakodnevnom životu, kladim se da će to biti vaša revolucija.
Be the first to comment