Učenje započinje prilikom rođenja; bebe uče koristeći svoja čula. Nauče da kada plaču ljudi obraćaju pažnju – početak komunikacije. Kako rastu, nauče da koriste druga čula poput očiju i ušiju i nosa, kao i svoja tela za nova otkrića. To nije nešto čemu ih mi učimo; instinkti ih vode, ali oni sami uče da hvataju predmete poput kose ili naočara i svetlih malih igračaka.
Kako postaju mališani, postaju pokretniji i dalje istražuju. Kao roditelji pokušavamo da ih naučimo sigurnosti – toplo ili hladno, i trudimo se da ih zaštitimo od padanja niz stepenice, ali kao što svaki roditelj zna … ponekad deca prvo moraju da iskuse nešto da bi razumela.
Moj prijatelj učitelj koji je magistrirao u ranom detinjstvu, sa B Ed, Ed Dip, M Ed sa Univerziteta u Alberti, kaže da guranje dece da čitaju tako što pamte u ranim godinama nije najbolji način da ih naučite ; navođenje na razmišljanje je mnogo efikasnije. U tom cilju ohrabrila je svoj razred da istražuje, stvara, igra i izmišlja. Ova metoda uči decu veštinama rešavanja problema, kao i pronalaženju čuda u učenju. Da je citiram, „Oni počinju da veruju da su sposobni da shvate svet i divne probleme i mogućnosti.“ Međutim, većina škola podučava decu na strukturiran način, tako da kao odrasli očekujemo da će nam informacije uvek stizati na kašičicu.
Lično učenje
Kako su vaša iskustva iz detinjstva uticala na vaše učenje? Da li volite da istražujete, stvarate, igrate i izmišljate ili želite da vam neko kaže kako se nešto radi strukturiranom metodom? A šta to za nas znači u poslovnom okruženju?
Pre nekoliko godina, na jednom poslu koji sam imala, organizacija je imala vrlo strukturiran program učenja. Rekli su mi koje kurseve da pohađam da bih se popravila i napredovala u kompaniji. Bilo mi je lako da ih pustim da preuzmu moju karijeru. Unapredili su me na sledeći nivo kada su mislili da sam spremna iako to možda nije bilo ono što sam ja želela, ali, zaista nisam znala drugačije i smatrala sam da baš tako treba da bude.
Sledeća kompanija u koju sam otišla nije imala plan učenja za mene. Stagnirala sam jer nisam imala pravac. Na kraju sam napustila tu kompaniju i prešla u onu koja takođe nije imala plan učenja za mene, ali mi je pružila mentora, vodiča.
Kada pričam ovu priču, setim se Zlatokose i tri medveda. Treća organizacija mi je odgovarala. U toj organizaciji sam ja lično bila zadužena za svoje učenje. Morala sam da odlučim šta želim da naučim na osnovu toga gde želim da idem. Nisam pretpostavljala da ću biti unapređena jer sam bila spremna, ali sam se trudila da prilikom rada koristim svoje veštine u najboljem mogućem okruženju. U to vreme sam znala da ne želim da budem menadžer, pa sam gledala da poboljšam svoje tehničke veštine i veštine saradnje. Prvi put od univerziteta sam počela da ponovo uživam u učenju jer sam mogla da istražujem i stvaram.
Timsko učenje
Timovi takođe moraju stalno da uče. Kako dobijaju nove funkcije, moraju da istražuju i kreiraju najbolja moguća rešenja. Kao višefunkcionalni tim, oni imaju većinu, ako ne i sve veštine potrebne za to. Kada nemaju veštine, moraju da uče – po mogućnosti kao tim.
Shvatila sam da je to moguće samo kada tim ima zajedničku viziju i ako među članovima tima postoji poverenje. Ako se osećaju sigurno, mogu priznati da možda ne znaju kako da nešto urade. Kao tim mogu da razmisle o rešenjima ili da odluče kako da se uhvate u koštac sa učenjem o novom tehničkom problemu.
Moja koautorka Lisa Crispin podelila je sa mnom priču o jednom od timova u kojem je bila. Mušterija ih je više puta odbila jer su stvarali pogrešnu stvar. Dakle, umesto da pokušaju da angažuju taj skup veština, odlučili su kao tim da nauče o poslovnoj analizi. Proaktivno su počeli da istražuju i dele ono što su naučili i eksperimentišu sa različitim tehnikama. Kao tim postajali su sve bolji u postavljanju pravih pitanja.
Ključ je bilo poverenje, zajednička vizija i siguran prostor za učenje. Takođe je važno znati svoj kontekst i kada će vam možda trebati stručnost koja će vam pomoći da započnete stvari.
Organizaciono učenje
Organizacije moraju da preuzmu određenu odgovornost da bi zaposleni mogli da uče i rastu. Pružanje sigurnog okruženja za pojedince i timove da steknu i primene nova učenja je od jako velikog značaja. Takođe je važna doslednost u nekim oblastima, poput zapošljavanja novog osoblja.
Jednom sam radila sa organizacijom koja je prelazila u agilnu. Mislila sam da imaju sjajan put napred. Svaki novi agilni tim bi bio uključen u kurs agilnih osnova. Nakon dva kruga, tim bi pohađao sledeći kurs o tome kako da unese kvalitet u svoj proces. Posle toga bi posebno radili na nekim tehničkim veštinama poput TDD-a. Plan je bio da zajedno pomognemo timu da napreduje.
Međutim, organizacija „tim za učenje“ je morala da vodi stvari, i sve je krenulo naopako. Uveli su određene kurseve, neki su imali preduslove, ali nigde nije postojao nikakav nadzor. Timovi se nisu prijavili, a pojedinci jesu, ili su ih menadžeri prijavili. To je značilo da sam, dok sam držala čas koji je namenjen ’celom timu’, dobila ljude iz mnogih različitih timova – a većina nije uopšte ni razumela o čemu se radi. Neki ljudi nisu nikako ni mogli da budu na mom kursu, jer nisu imali ni najmanju predstavu o agilnom – gubljenje vremena.
Organizacioni ciljevi moraju da se povežu sa timskim ciljevima, za koje se nadamo da su u skladu sa individualnim ciljevima učenja. Menadžeri mogu pomoći timovima tako što će im pružiti sigurno okruženje za efikasno učenje.
Podučavanje
Tokom godina sam vodila mnoge kurseve, radionice i tutorijale. Moj lični stil se menja, što više učim o podučavanju i facilitaciji.
Ljudi uče drugačije; imaju različita iskustva i različito reaguju na istu poruku. Na primer, svesna sam da imam slepe tačke koje me mogu sprečiti u učenju. Jerry Weinberg, kroz svoj kurs PSL (Problem Solving Leadership), definiše liderstvo u rešavanju problema kao sposobnost poboljšanja životne sredine tako da su svi podučeni da kreativno daju svoj doprinos rešavanju problema. Kao lider i facilitator, to znači da moram da prepoznam da i drugi ljudi imaju slične slepe tačke i da naučim da ih prepoznajem. Kada sam u ulozi učitelja, moram da shvatim da ljudi možda neće prihvatiti poruku ako im se ne sviđa format isporuke. Moram da otvorim svoj um mogućnostima i posmatram povratne informacije koje dobijam od učesnika. Ovo je veština koju treba naučiti i praktikovati.
Takođe znam da ljudi uče radeći, tako da kursevi koje držim sadrže kombinaciju predavanja, praktičnih vežbi i razmene iskustava.
Rezime
Kada predajete ili učite – tražite nešto što aktivira um, a ne nešto što ga ograničava isključivo na memorisanje. Prema mom prijatelju učitelju, pamćenje je najslabija veština razmišljanja. Ono što želite da razvijete jeste najvažnija veština razmišljanja – rešavanje problema, uklapanje i stvaranje.
Be the first to comment