Život posmatram kroz prizmu neuronaučnika. Političari sada moraju da deluju u velikoj neizvesnosti i mnogo toga je na kocki. Pitanje je života i smrti.
Imamo strah, a čim je strah uključen, postoji rizik za grupno razmišljanje. Strah je veoma zarazan, a pokupimo ga od drugih koji se takođe plaše. Kada smo u panici, ne razmišljamo kako treba. Naš prefrontalni korteks za racionalno razmišljanje se isključuje i krećemo u borbu ili bekstvo. Upravo zato vidimo ljude danas kako se svađaju oko toalet papira.
Ljudi se udružuju u borbi protiv zajedničkog neprijatelja: virusa. Ovo je dobro poznat fenomen u psihologiji. Ima pozitivan efekat svih nas koji delujemo kao jedno, i zaista je moćan. Ovaj mehanizam je regulisan oslobađanjem neurohemijskog oksitocina. Ali ovde postoji mana. U potpunosti postajemo fokusirani na jednu stvar i gubimo pojam o već postojećim pretnjama kao što su kardiovaskularna oboljenja (18 miliona smrti godišnje), saobraćajne nezgode (1,35 miliona smrti godišnje) i zagađenje vazduha (8 miliona smrti godišnje). Plašimo se samo svog neprijatelja: virusa. Ništa drugo nam nije važno.
Takođe postajemo mnogo manje inovativni kada se bojimo jer je pojava „Aha“ momenata u tesnoj korelaciji sa pozitivnim raspoloženjem.
Postoji veliki rizik da naše kognitivne pristrasnosti sistematski iskrivljuju naše mišljenje u tako ekstremnim situacijama da mi ni ne možemo da razmišljamo najbolje.
Preterana neobazrivost: Ljudi se boje neposrednog rizika od terorizma ili novog virusa, ali ignorišu dugoročne probleme kao što su klimatske promene ili uticaj nezdravog načina života – što može da ubije više ljudi, samo ne odmah u ovom trenutku. Nismo baš dobri u dugoročnim stvarima.
Preveliki strah: „Psihološki princip zbog kojeg se bojimo svinjskog gripa, ptičjeg gripa ili covida-19, ali ne i uobičajeno gripa naziva se strahom od opasnosti od straha. Lako je izazvati strah od epizoda u kojima mnogi ljudi umiru u kratkom intervalu, kao što su avionske nesreće ili epidemije. Ali kada jednako mnogo ili više ljudi umre u dužem periodu – kao što je slučaj sa saobraćajnim nesrećama ili sezonskim gripom – teško je zaplašiti javnost da stavi sigurnosne pojaseve ili se vakciniše “, kaže profesor Gerd Gigerenzer, direktor centra Harding, za svest o riziku na Institutu Max Planck za ljudski razvoj u Berlinu. (Toplo preporučujem da pročitate sve što je napisao jer je stručnjak za svest o riziku i donošenje odluka.)
Ekonomisti i generalni direktori vide realni rizik od toga da bismo uskoro mogli da doživimo slom ekonomskog sistema i uopšte našeg društva u celini. Ovo nije rasprava o novcu naspram spašavanja života. Baš naprotiv. Naša ekonomska stabilnost je neraskidivo povezana sa našim zdravljem.
Ukoliko napravimo previše grešaka, rizikujemo da ubijemo više ljudi nego što pokušavamo da spasimo. Recesija će uticati i na očekivani životni vek – samo ne toliko dramatično, a mediji neće izveštavati o svakoj zaraženoj osobi. Budžeti za zdravstvo će se smanjiti i doći će do porasti smrtnosti od raka, samoubistava i psiholoških poremećaja. Sve su ovo efekti koje bismo mogli uočiti tokom Velike Recesije. BDP i životni vek su povezani, iako ovaj odnos nije jednostavan. Covid-19 ubija ljude, ali isto tako će i recesija – samo ne momentalno. Recesija može da utiče negativno i na klimatske promene, obrazovanje i rodnu ravnopravnost.
Moramo da pronađemo pravu ravnotežu između kratkoročnih mera i dugoročnih uticaja. Opet, ne govorim o životima naspram novca. Upoređujem očekivani životni vek sa očekivanim životnim vekom, kratkoročno i dugoročno. Moramo sagledati širu sliku i usvojiti više holistički pogled.
Potreban nam je interdisciplinarni istraživački centar naučnika iz različitih oblasti. Virolozi su neophodni da nas edukuju o činjenicama kao što su eksponencijalni razvoj krive, stopa smrtnosti i zaraznost. Ali nije njihov zadatak da sagledaju širu sliku i mnoge implikacije koje će naša borba protiv Covida-19 imati na razne aspekte društva. Potrebni su nam ekonomisti koji će izračunati uticaj na našu ekonomiju. Potrebni su nam teorijski fizičari koji razumeju kompleksne sisteme. Potrebni su nam eksperti za zdravstvo i bezbednost koji znaju kako da deluju u hitnim slučajevima. Potrebni su nam politikolozi koji razumeju uticaj koji će ovo sve imati na opštu stabilnost naše demokratije u nestabilnom svetu. Potrebni su nam filozofi koji mogu da razmišljaju o neverovatnoj etičkoj dilemi spašavanja života sada, nasuprot spašavanju života u budućnosti.
Svi koji su ikada sarađivali sa mnom znaju da sam obično pozitivna, orijentisana na ljude i rešenja, što se nije promenilo. Nisam poludela. Jednostavno vidim hitnu potrebu za većom raznolikošću mišljenja o ovoj važnoj temi. Zašto?
Zbog budućnosti naše dece.
Be the first to comment