Kada razmišljamo o „učenju“ u poslovnom okruženju, primarni fokus leži na domenu performansa: sposobnosti ljudi da postignu određene stvari i da se ponašaju na određeni način.
Ali šta zapravo znači „učiti“, posebno u današnjem svetu „VUCA“? Šta se zapravo dešava kada se nađemo zaista „preko glave“?
Da biste započeli sa sagledavanjem ovog pitanja, uzmite u obzir sledeće kao neobičan cilj organizacionog ponašanja:
Dobro sarađujemo kao tim kako bismo iskoristili i uskladili sklop naših jedinstvenih snaga i mogućnosti.
Ključna fraza, „dobro sarađujemo kao tim“, sugeriše niz ključnih veština i kompetencija za koje bismo očekivali da će ljudi moći da vežbaju. Među njima su:
– Možemo davati i primati korisne povratne informacije
– Naš stil komunikacije možemo prilagoditi situaciji i prisutnim ljudima
– Možemo upravljati konfliktom na način koji nam pomaže da se fokusiramo na zadatak, a ne na razlike u ličnosti
– Možemo komunicirati s drugima na takav način da se osećaju ohrabreno da svoje najbolje osobine iznesu napred
-I tako dalje
Ono što ubrzo otkrivamo, dok mi i drugi nastojimo da naučimo ove vrste veština i kompetencija, jesteda se one ne zadržavaju baš tako lako. Odnosno, iako ih je lako razumeti (naročito u retkim postavkama radionice), pa čak može izgledati kao da smo ih naučili, ono što otkrivamo je da se, u žaru datog trenutka, nalazimo u nemogućnosti da to učenje dosledno pretvorimo u stvarnu akciju i ponašanje.
Zašto je to tako?
Jer, kod ljudi postoji dublji sloj stvaranja značenja koji određuje naše zajedničko delovanje ne samo da bismo nešto razumeli, već da bismo mogli da delujemo – u trenutnoj zbrci – na osnovu onoga što smo saznali, organski i spontano.
Da bismo ovo jasnije videli, pozovimo se na jednostavnu, čak i prilično suvu (i pomalo neadekvatnu) metaforu:
Zamislite ljudsko biće kao ljubazni iPhone.
Koristeći naš pravi iPhone, pokrećemo razne aplikacije za obavljanje određenih zadataka, poput video konferencija, slušanja muzike i upravljanja našim bankovnim računima.
Na metaforičan način, mi kao ljudi se uključujemo u različita ponašanja i radnje (ljudske „aplikacije“, moglo bi se reći) kako bismo ispunili određene zadatke u svom životu i radu. Takva ponašanja i radnje mogu da uključuju aktivnosti poput govora, slušanja, stvaranja stvari, rada sa drugima itd.
Sve te „aplikacije“ (bilo na iPhone-u ili ljudske) zahtevaju osnovni operativni sistem (OS) bez kojeg ne bi mogle da se pokreću. Za iPhone taj osnovni OS pruža skup usluga svim aplikacijama koje na kraju određuju kako, koliko dobro i čak i da li te aplikacije mogu da se pokreću.
Slično tome, metaforični osnovni operativni sistem deluje na nama kao ljudima i pruža skup kognitivnih, emocionalnih i čak duhovnih „usluga“ koje određuju kako, koliko dobro, pa čak i da li uopšte, aplikacije koje se sastoje iz naših ackija i ponašanja mogu da se pokrenu.
Psiholozi u razvoju ovaj osnovni ljudski operativni sistem nazivaju našim „stvaranjem značenja“. „Stvaranje smisla“ odnosi se na sloj ljudske svesti koji se, u roku od milisekunde, raščlanjuje kroz složenost ulaza, senzora i na neki drugi način, kako bi u našoj svesti formirao razumniju psihološku organizaciju. Sve se ovo događa dok trepnemo i izvan je dometa naše svesti.
S obzirom na ovo, moglo bi se reći da se većina onoga sa čime se susrećemo u svetu „tamo negde“ konstruiše u svetu „ovde“ – to jest u našem umu. I, uglavnom, ne primećujemo da se to dešava. Mislimo da svet gledamo onakav kakav je, u stvari, uglavnom ga posmatramo onako kako ga sami konstruišemo pridavanjem značaja.
Drugim rečima, svet je onoliko stvoren koliko i pronađen.
Evo velikog pitanja:
Šta ako način na koji stvaramo svoj svet, i pojedinačno i kolektivno, nije dovoljan za složenost sveta u kojem se zapravo nalazimo?
Ovo je slično situaciji sa iPhone-om u kojem utvrdimo da određene aplikacije više ne rade kao nekada; ili da nova verzija ne može da se pokrene. U našem slučaju, kompleksnost sredine u kojoj moramo biti sposobni da delujemo – socijalna, tehnološka, čak i politička – sada je veća nego što je bila. Zbog toga moramo nužno podići kompleksnost sposobnosti OS-a za stvaranje značenja u okviru kojeg možemo efikasno delovati.
Moramo, u sebi, da nadogradimo OS za kreiranje značenja, jer to definiše čitav naš svet.
Dok se bavimo ovim, naša sposobnost za efikasno delovanje – i veštine i kompetencije koje su za to neophodne – u uslovima veće kompleksnosti rastu do znatno većeg nivoa.
Da bismo u sebi razvili veštine i kompetencije potrebne u današnjem svetu, takođe moramo da nadogradimo unutrašnji operativni sistem povrh kojeg te veštine i kompetencije moraju da budu dostupne u žaru bilo kog trenutka.
Kako bismo mogli da postignemo ovu integrisanu nadogradnju kako veštinom tako i stvaranjem značenja?
Hajde da objasnimo pojam deliberately developed environment (skraćeno DDE).
DDE definiše skup razlika i konverzacionih praksi koje omogućavaju ljudima – i pojedinačno i kolektivno – da otkriju i tako se oslobode kognitivnih i emocionalnih ograničenja nametnutih osnovnim stvaranjem značenja koje možda držimo u vezi sa određenim situacija ili izazovima. Na ovaj način, DDE obogaćuje njihovu sposobnost za efikasnije delovanje, posebno u situacijama koje su inače zbunjujuće, preopterećujuće I generalno inhibiraju njihove performanse.
Jedna od ključnih konverzacijskih praksi ovde je zajednički razgovor oko stvaranja smisla. Uglavnom se tokom razgovora fokusiramo gotovo isključivo na „sadržaj“ tog razgovora. Nasuprot tome, u zajedničkom razgovoru oko smisla, mi naravno obraćamo pažnju na taj „sadržaj“. Ali takođe obraćamo pažnju na:
– Uverenja, pretpostavke, teorije i emocionalne pokretače koji su tu u pozadini, a koji određuju kako stvaramo smisao na osnovu “sadržaja”
– Relacioni i interakcijski obrasci koji dominiraju u konverzacijskom pejzažu
Isticanjem skrivenih verovanja, pretpostavki, teorija i pokretača koji određuju kako razumemo dato stanje, počinjemo da vidimo situaciju u potpuno novom svetlu. Nove mogućnosti koje nam pre toga ne bi pale na pamet iznenada postaju očigledne, dajući potpuno novi domen delovanja. Situacije koje su nekada bile preopterećenje postaju lakše za upravljanje – ne nužno promenom uslova same situacije, već promenom načina na koji je vidimo, bilo kolektivno ili pojedinačno.
DDE obuhvata opštiji pristup organizacionom učenju; onaj u kome „učenje“ obuhvata puni kontekst stvaranja značenja kojim se određuje uspešnost organizacije – i proces učenja na osnovu kojeg se svim ovim upravlja. Takav pristup učenju predstavlja neophodan zaokret za organizacione performanse u 21. veku.
Be the first to comment