Koučing u zemlji sa prilično drugačijom kulturom od one u kojoj ste rođeni je kako interesantan, tako i izazovan i ima svoje benefite. Ja sam iz Škotske, koja je poznata po tome da su ljudi u njoj otvoreni i individualni. Međutim, trenutno radim projekat u Slovačkoj, koja ima daleko više kolektivističku kulturu, a ljudi su po prirodi stidljiviji. Koučing u Slovačkoj je za mene bio izuzetna prilika da učim o razlikama u prirodi između naše dve nacije.
Prilikom koučinga sa grupom kolega u radnom okruženju u Škotskoj i Velikoj Britaniji uopšte, ljudima je generalno prijatnije da otvoreno razgovaraju o problemima. Ono što sam morao da naučim u Slovačkoj je da je u kompaniji, zbog kolektivističke prirode grupa, individualcu teže da otvoreno priča pred svojim kolegama o problemima, jer bi oni možda ono što je rečeno shvatili na pogrešan način ili čak lično. Zbog ovoga, u kompaniji kojoj trenutno pomažem, mogu se javiti problemi vezani za komunikaciju sa različitim timovima, a takođe i zbog kolektivističkog mentaliteta, često sam primećivao da, dok su u teoriji svi odgovorni za rešavanje problema, niko u timu stvarno ne preuzima odgovornost za rešavanje problema.
Kao kouč, kako ja mogu da im pomognem da poprave ovu situaciju? Pre svega, morao sam da razumem drugačiji mentalitet i drugačiji način pričanja o problemima. Takođe, ključno za efektivnog kouča je da stekne poverenje zaposlenih, pokazujući im da je iskreno zainteresovan za ono što imaju da kažu i da se ono što se kaže u njegovoj kancelariji tretira kao poverljivo. Interesantan rezultat ovoga je da su mi se mnogi zaposleni otvorili, objašnjavajući do tančina probleme sa kojima se suočavaju prilikom rada, od kojih su najčešći problemi bili način organizacije rada za njihov tim, nepotpuna komunikacija i upravljanje vremenom projekata koje nije najpogodnije. Ono na čemu radim je da ih navedem da jedni sa drugima razgovaraju na isti način na koji privatno razgovaraju sa mnom. Cilj je da se smanji žalba na situacije i da se fokus prebaci na pružanje pomoći zaposlenima a time i razlog za žalbu. Otkrio sam da je kukanje nacionalni sport u Slovačkoj.
Proces se odvija na sledeći način. Svaki tim ima šest članova, predvodi ga menadžer projekta. Kompanija kreira i gradi automatizovane proizvodne linije za automobilsku industriju. Prvo razgovaram sa svakim članom tima posebno, pri čemu oni pronalaze probleme koji utiču na njihov rad i na tim kao celinu. Lakše im je da otvoreno razgovaraju kada se odvoje od članova svog tima. Nakon što porazgovaram sa svakim članom posebno, sve ih okupim za timsku koučing sesiju i naglašavam ključne stvari koje su spomenute, ali ne govorim ko je šta rekao. Otkrio sam da je veoma važno da ne spominjem ko je šta rekao jer bi ostali članovi tima to možda pogrešno shvatili. Slovaci pokušavaju po svaku cenu da izbegnu nesuglasice u radnom okruženju, što je često razlog zašto se problemi ne rešavaju, pa oni privatno pribegavaju žalbi. Na timskom sastanku gde sam spomenuo sve ključne probleme, sledeći korak je bilo pitanje šta se može uraditi kako bi se oni razrešili. Ohrabrujem ih da sami potraže rešenje, pre nego da ga ja kažem da mislim da treba da urade ovo ili ono. Nekada ću dodati predlog baziran na ono što su sami rekli, ali za maksimalan uspeh moraju sami da pronađu rešenje. Zatim ja kreiram plan rada zasnovan na onome oko čega su se složili i svi ga potpisuju. Poenta ovoga je da im pomognem da razviju inidivualnu odgovornost za poboljšanje svog tima. Zatim smo imali sastanke, kako privatno tako i timski, da bismo videli kako napreduje plan i da li nešto treba da se izmeni.
Ono što moram da kažem je da oni znaju da postoji potreba za promenom i poboljšanjem načina rada. Kompanija je uznapredovala sa 140 zaposlenih od pre 4 godine na više od 300 danas. Sa ovako brzim razvojem, način rada, deljenje informacija i organizacija moraju da se promene uz odgovarajući koučing i upravljanje promenama, a mi koučevi možemo da pomognemo kompanijama kao što je ova da postignu još veći uspeh.
Be the first to comment